Kad je strast pre­ma ka­fa­ni u pi­ta­nju, ne­kim Ba­ra­ni­ma ni­je pro­blem ni do Ber­li­na da po­đu ka­ko bi uga­si­li žeđ i li­je­po se dru­ži­li, ko­li­ko god da ta „eks­kur­zi­ja” ko­šta i tra­je. Ni naj­ma­nje im to ne pad­ne te­ško, jer je nji­hov su­gra­đa­nin Žar­ko Bar­jak­ta­ro­vić, pre­ma glav­nom gra­du Nje­mač­ke, u ko­me je svo­je­vre­me­no ra­dio i ži­vio, dao ime sa­da već kult­nom svra­ti­štu bo­e­ma, lju­bi­te­lja ka­plji­ce i do­brog za­lo­ga­ja u gra­du pod­no Ru­mi­je. Sa ma­njim pre­ki­dom, ka­da je no­si­la ime Fe­ri­bot, ka­fa­na „Ber­lin” tra­je već go­to­vo dvi­je de­ce­ni­je. U isto vri­je­me ona je re­sto­ran, pe­če­nja­ra, ali i svo­je­vr­sna an­ti­kvar­ni­ca, po če­mu je po­seb­no pre­po­zna­tlji­va. U pre­li­je­poj ba­šti i u za­tvo­re­nom ka­fan­skom pro­sto­ru, po­sje­ti­o­ci­ma „Ber­li­na” pa­žnju skre­ću sta­ri pred­me­ti. Ga­zda je pa­si­o­ni­ra­ni an­ti­kvar, pa se za­hva­lju­ju­ći to­me, dok is­pi­ja­te pi­će ili obi­du­je­te, ov­dje mo­že­te sre­sti sa sta­rim pe­gla­ma na žar, ka­me­nim ava­ni­ma sa tuč­kom, ma­ke­ta­ma je­dri­li­ce i bro­do­va, sa­to­vi­ma i pi­sa­ćim ma­ši­na­ma iz ko zna kog vre­me­na, ra­zno­ra­znim mli­no­vi­ma za ka­fu, ču­ve­nim Vi­le­ro­vim go­ble­ni­ma, me­sin­ga­nim čaj­ni­ci­ma, mag­ne­to­fo­ni­ma, ali i vre­me­šnim si­drom i ri­bo­lo­vač­kim mre­ža­ma na ko­je se ni­je ne­mo­gu­će „upe­ca­ti”.
– Dru­štvo i ja ni­je­smo po­seb­no odu­še­vlje­ni ime­nom ovog lo­ka­la, jer ne­ka­ko ne go­ti­vi­mo tu za­pad­nu Evro­pu na­kon sve­ga što nam je pri­re­di­la po­sled­njih de­ce­ni­ja i go­di­na, ali smo za­to oča­ra­ni pre­div­nim am­bi­jen­tom i ga­zdom ko­ji sa pu­no sti­la oba­vlja ugo­sti­telj­ski po­sao ko­me se po­sve­tio – pri­ča Žar­ko Đu­ka Đu­kić, je­dan od onih go­sti­ju za ko­je se mo­že re­ći da su „in­ven­tar” ovog objek­ta ko­ji se na­la­zi na kra­ju bar­skog bu­le­va­ra, pre­ko pu­ta no­vo­i­zgra­đe­ne ka­te­dra­le.
Dra­gan Ćo­ro­vić iz Su­to­mo­ra, ot­ka­ko je pri­je dvi­je go­di­ne ot­krio „Ber­lin”, dok je u Ba­ru ne mi­je­nja ka­fa­nu.
– Pre­ma pre­da­nju, Se­lim beg Mu­sta­fa­gić ko­ji je u de­vet­na­e­stom vi­je­ku za vri­je­me oto­man­ske oku­pa­ci­je bio upra­vi­telj Ba­ra vi­še od 30 go­di­na, po­što se dru­gi put vra­tio u Bar iz unu­tra­šnjo­sti Tur­ske, gdje je bio pre­mje­šten po ka­zni, kod svo­je re­zi­den­ci­je na Dr­ža­ku (ta­mo gdje je da­nas „Pri­mor­ka”), pred oku­plje­nim po­da­ni­ci­ma, uz­vik­nuo je: „Ne­ma Ba­ra do ca­ra!” Ta­ko mi ko­ji vo­li­mo dru­že­nja uz ka­plji­cu ka­že­mo – ne­ma ka­fa­ne do „Ber­li­na”– ve­li Ćo­ro­vić. Iste su im­pre­si­je i „sta­ro­sje­dje­la­ca” u „Ber­li­nu“ – Mi­ki­ja Ra­do­nji­ća, Mi­li­sa­va Be­ća Bar­jak­ta­ro­vi­ća, Ra­den­ka To­mo­vi­ća, Zo­ra­na Fi­ki­ja Fi­li­po­vi­ća, Dra­ga Ze­če­vi­ća, Ve­li­mi­ra Šće­ki­ća, Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća, Du­ška No­vi­će­vi­ća...
Sa­ša Ob­ra­do­vić, ko­no­bar, ro­dom iz Lub­ni­ca kod Be­ra­na, go­di­nu da­na ra­di u ovoj ka­fa­ni. Ka­že da ni­gdje ni­je do­ži­vio to­li­ku pri­snost go­sti­ju, za­po­sle­nih i vla­sni­ka. Pro­sto je, tvr­di, ne­mo­gu­će spri­ja­te­lji­ti se sa lju­di­ma ko­ji su go­to­vo sva­ki dan za istim sto­lo­vi­ma, a uz­gred su pu­ni du­ha i ple­me­ni­tih na­mje­ra. Prem­da, ka­ko do­da­je, i oni ko­ji re­đe do­đu, uglav­nom su do­bre na­ra­vi.
Ru­si ko­ji su na­se­li­li Bar to­kom in­ve­sti­ci­o­no-gra­di­telj­skog bu­ma ko­ji je pri­je osam-de­vet go­di­na, kao i ru­ski tu­ri­sti, ta­ko­đe su če­sti go­sti „Ber­li­na”.
– Je­dan od mo­jih ko­no­ba­ra, po­red to­li­ko slo­bod­nih Cr­no­gor­ki, pri­je par sed­mi­ca za­pro­sio je Ru­ski­nju ko­ja nam je ov­dje bi­la re­dov­na go­šća to­kom ci­je­log lje­ta – po­vje­ra­va nam se ga­zda Žar­ko Bar­jak­ta­ro­vić. Ka­ko je od­go­vor sim­pa­tič­ne pla­vu­še bio po­zi­ti­van, na li­cu mje­sta je pao do­go­vor da ku­mo­vi bu­du stal­ni go­sti ka­fa­ne –Đu­ka i Be­ćo. Svad­ba će, iz­vje­sno je, bi­ti or­ga­ni­zo­va­na u ovoj ka­fa­ni, a ku­mo­vi i ga­zda ko­ji su se oba­ve­za­li da pod­ne­su naj­ve­ći te­ret u or­ga­ni­za­ci­ji ve­se­lja, stra­hu­ju je­di­no da bi mla­do­že­nja na­kon to­ga mo­gao da ih na­pu­sti i pre­se­li se za Sankt Pe­ter­burg, oda­kle je bu­du­ća mla­da. Ima­li su ta­kvo is­ku­stvo sa ko­no­ba­rom, na či­je mje­sto je Sa­ša i do­šao. Taj se, ka­žu, kra­jem pro­šle go­di­ne udao u Ko­to­ru, i od ta­da im se ni­je ni ja­vio.
– Na­pu­sti li nas i Sa­ša na isti na­čin po­što sta­ne na „lu­di ka­men”, uslov za pri­jem sle­de­ćeg ko­no­ba­ra bi­će da je ože­njen, jer, ko­li­ko je god hu­ma­no i li­je­po, uop­šte mi se ne is­pla­ti da ih ja že­nim, a oni na­kon to­ga utek­nu put ta­zbi­ne – ša­li se ga­zda „Ber­li­na”, ko­ji slo­vi za istin­skog ka­va­lje­ra i do­brog do­ma­ći­na.M. Jo­va­no­vić